Origami je jedan od najprepoznatljivijih simbola japanske tradicionalne kulture. Kao veština je nastao sa pojavom papira, dok su prve origami šeme zabeležene još u VII veku.Reč origami je nastala od dve reči:ori -savijati i gami -papir. Iz samog naziva se jasno vidi da je origami umetnost, kreacija, veština, savijanja papira i pretvaranja u stilizovane figurice, životinja, biljaka, predmeta i ljudskih likova. Danas u svetu postoji oko 10.000 zabeleženih origami šema. Origami je postao internacionalni pokret koji zbližava ljude iz celog sveta bez obzira na rasu, pol i uzrast. On stvara i širi prijateljstvo među ljudima, ali samo ako se origamiju prilazi 
čistog srca i sa ljubavlju.Simbol ove veštine je figura ždrala. Nakon bombardovanja Hirošime nastala je legenda "Senba-Zuru" što znači Hiljadu ždralova, po kojoj hiljadu ždralova savijenih origami tehnikom, mogu dati spokoj dušama poginulim u Hirošimi. Takođe, oni simbolizuju i dugovečnost, ako se namene nekoj 
osobi.Takođe i svaka druga origami figurica ima svoju simboliku, i u prigodnim prilikama predstavljaju sastavni deo poklona.-Prilikom izučavanja i stvaranja origami oblika, duh stvaraoca se 
oplemenjuje u želji da stvoreni oblik traje večno" kaže Tacui Tcubota u svom predgovoru knjizi - "Origami azbučnik".Ko upozna origami kao veštinu, tehniku, umetnost i filozofiju, sigurno će je zavoleti zbog njene jednostavnosti i mogućnosti koju pruža stvaraocu. Ova veština stroge jednostavnosti i čistote je u skladu sa načelima estetike. Origami razvija motoriku, koncentraciju, koordinaciju pokreta, strpljivost, preciznost, pedantnost, podstiče maštu i stvaralačke sposobnosti.-Ova tehnika obrazuje duh deteta i opušta i oplemenjuje zrele ljude, daje im spokoj i jača koncentraciju današnjeg čoveka izloženog stalnom stresu."Origami je podjednaka radost za sve uzraste i životna doba i svi koji savladaju ovu tehniku smatraju da origami ima dušu, da je živ i da mu treba prići s poštovanjem.U Srbiji origami organizovano egzistira od 1991. godine. po origami klubovima, da bi došlo do formiranja Jugoslovenskog Origami Centra sa sedištem u Sremskoj Mitrovici, 1997. godine.Prvi origami majstori promovisani su iz Mitrovice 4. marta 1997. godine u Beograd

autor teksta: Stoja Gavranović

Bonsai je drevna umetnost negovanja 
umetnički oblikovanog i smanjenog drveća, posađenog u plitkim 
posudama. Ako posmatrate hrast u šumi, takav isti samo nekoliko 
hiljada puta smanjen a živ, u malenoj posudi, manjoj nekoliko puta 
od saksije za cveće, je - bonsai. Fizički bi se moglo ovako 
opisati; to je malo drvo u maloj posudi, koje je odnegovao 
umetnik bonsai-a, pa je i bavljenje ovim poslom umetnost.  Bon , 
na japanskom znači mala posuda, a  sai  -drvo. To znači da su 
drvca izrasla malena pod sasvim izuzetnim životnim uslovima, a 
imaju osobinu normalnog visokog stabla koje u šumama raste od 
35-40 m. Svaka vrsta drveta može biti bonsai. Prečnik posude u 
kojoj se odgaja je prosečno 7 cm. a visina 2 cm. Bonsai-em se 
smatra drvce visine od 15 do 75 cm. Bonsai stabla žive tri puta 
duže nego ona, iste vrste koja žive u prirodi. Žive 150, 500, 
1000 a neka čak i 3000 godina, zavisno od vrste drveta. Lipe 
npr. žive u prirodi oko 1000 godina, znači da će bonsai lipe uz 
negu i ljubav živeti 3000 god. Pošto ljudski život nije tako dug, 
one se kao vrednost prenose s kolena na koleno.
Bonsai umetnost se ne može upoređivati sa gajenjem cveća u 
saksijama, jer bonsai predstavlja mikrokosmos, sintetizovanu, 
umanjenu lepotu prirodnog stabla normalne veličine. Umetnik za 
bonsai obrađuje drvo, omogućujući mu da normalno živi, a da 
ipak ne raste iznad 75 cm, što se smatra gornjom granicom za ovu 
vrstu drveća. Što je drvo starije, listovi su mu sitniji a 
stablo deblje. Sve životne funkcije su mu normalne, kao i kod 
svakog drugog drveta u prirodi, raste iz semena normalnog 
drveta, cveta i daje plod, ali od normalnog drveta je nekoliko 
hiljada puta manje. Bonsai umetnost je stara više hiljada godina, 
a potiče iz Kine. Kineska reč punsai -se pretvorila u 
japansku reč BONSAI  i ova reč je prihvaćena u svim ostalim 
zemljama izvan Kine i Japana pa i u Evropi. Bonsai umetnost je u 
Japanu bila privilegija samo najviših slojeva društva kao što 
su samuraji.
Pošto japanski narod obožava prirodu u svim njenim oblicima kao 
ni jedan drugi narod, umetnost bonsai-a se brzo i intenzivno 
širila. U Japanu su priroda i umetnost deo čoveka, deo njegovog 
života. Ako hoćeš da rastužiš Japanku, da je ozlojediš i 
odagnaš smeh s njenog lica onda joj otkini cvet sa njene trešnje 
ili cvet iz njene bašte. Ne učini taj greh, ona će ti cvet i 
sama ubrati, ali to tada neće biti greh, jer će ona drveću i 
cveću prići s mnogo pažnje. Najpre će ga duboko ožaliti i 
odvojiti što bezbolnije s njegovom dugačkom peteljkom, svojim 
nežnim prstima tamo gde treba, i to samo ako će njen dragi i 
lepi cvet doprineti nečijoj sreći. A drvo cveta za tu sreću i 
raste i ona ga radi nje i uzgaja.
Gajenje bonsai-a u Japanu je jednim delom doprinela i 
prenaseljenost, gde su i oni na malom prostoru, u svojim malim 
vrtovima i balkonima mogli da imaju bonsai drveće i da uživaju 
u prirodi u malom.
Ova čudesna zemlja, koja je stešnjena morima i okeanima nema 
premnogo prostora za vrtove i parkove koliko bi Japanci želeli. 
Oni su usavršili ovu umetnost, uzgojili su bonsai izvanredne 
lepote. Japanski bonsai imaju više prirodni, jednostavni izgled 
nego kineski. Oni su mnogo uradili kao istraživači na tom 
području i razvili tehniku po kojoj su u čitavom svetu postali 
poznati i najbolji, pa mnogi bonsai zovu japansko drveće. Oni su 
zaslužni što se ova umetnost proširila i razvila dalje u svetu. 
Bonsai drvo u japanskoj porodici ima skoro status člana 
porodice. Ima određeno mesto i ono je neprikosnoveno, jer 
bonsai ne voli pomeranja. Ono je porodična relikvija, 
otelotvoreni čuvar kuće i predmet obožavanja. Oni se prema njemu 
odnose sa dostojanstvom i poštovanjem, a ne kao prema običnoj 
biljci koju masovno gaje u saksiji. Ono je i miraz za dete u 
porodici.
Bonsai drvo je priroda i religija i filozofija i umetnost i 
mistika i poezija. Bonsai je smatran svetim drvetom. On je 
nastao pod uticajem taoizma i zen-budizma. On simbolizuje 
prirodu i označava harmoniju sila Jin i Jang i prema tome znači 
i lepotu. čovek se gledajući ga sjedinjuje sa prirodom i postaje 
deo te prirode. - Pođi do bora, ako želiš da naučiš šta je bor. 
Kad tako postupiš, moraš napustiti subjektivnu zaokupljenost 
samim sobom. Inače se nametneš objektu i ne vidiš. Upoznaćeš 
objekat kad postaneš jedno sa njim, kad si uronio dovoljno duboko 
u objekat, da bi tako video nešto poput skrivenog svetlucanja." 
(Istočnjački pesnik Bašo).
U Japanu danas ima više od milion ljubitelja bonsai-a, a od 1934. 
svake godine se održavaju bonsai izložbe u Tokijskom muzeju za 
umetnost. Japanski umetnici bonsai-a postali su u celom svetu 
učitelji ljubiteljima bonsai-a. U Tokiju postoji Nippon 
Bonsai Assotiation, društvo odgajivača i ljubitelja bonsai 
umetnosti -jedina javna bonsai korporacija pod patronatom 
Ministarstva obrazovanja Japana. Cilj društva je da kultiviše 
umetnička osećanja ljudi kroz bonsai umetnost, i time doprinese 
razvoju kulture i širenja mira u svetu i srećnijem životu 
čovečanstva.
Stogodišnji bonsai se ne izvoze iz Japana. Oni su deo 
nacionalnog blaga. 
U poslednjih dvesta godina razvijala se ova umetnost slična 
današnjem ukusu. Japanski bonsai su fini, skladno oblikovani i 
elegantni.


autor teksta : Marija Bugarski

Haibun

Manda Matanović

Ponekad uvečer

Večer je. Ptice se polako povlače u svoja prebivališta.
Mjesec promalja glavu kroz krošnje rijetkih stabala. Stepenice
hrama na blagoj mjesečevoj svjetlosti bacaju odsjaj u tamu.
Sjedim. Tek poneki šušanj što ga vjetar izmamljuje iz lišća obližnjeg stabla, prene me.

Usamljen kip i

mjesec, osvjetli suzu

okamenjenu.

Noć je. Stepenice hrama odavno su hladne izdužene sjene, sve više se povlače kako se mjesec uspinje.

Šumovi ptica, sanjaju novo buđenje u novom danu. Samo pljusak mjesečine igra neku svoju igru oko hrama. Iznenadno iz tame izranjavaju novi oblici, novi životi. Sjedim. Kap rose cijedi se niz moje lice, zlaćani pljusak mjesečine obrušava se na moja leđa, na moju sjenu.
Još samo kip bdi na stepenicama hrama. 

Kutija koja čuva tajnu

 

Na samrti djed povjeri kutiju unuku na čuvanje i reče: “Znam da

ćeš biti radoznao da zaviriš unutra i vidiš šta je, i ja sam

bio kad sam je dobio od mog djeda, ali te molim da je ne

otvaraš dok ti ne budeš imao unuka kome ćeš da je ostaviš i

isto tako nek i on uradi svom unuku kao ja tebi."

 

“Kad dođe vrijeme da daš kutiju unuku, a ti ako ne spoznaš šta

je unutra, otvori je a ako spoznaš, znat ćeš i bez otvaranja.

Djed to reče i preminu.

 

Godine su prolazile i kutija je unuku bila čas pred očima, čas

daleko od očiju. Mučila ga je radoznalost šta je u kutiji a

sjećao se i djedove molbe te ju je, sam od sebe krio. U

međuvremenu, unuk je porastao, dobio djecu pa i unučad i došlo

je vrijeme da se kutija preda dalje na čuvanje.

 

Pozove on svog najstarijeg unuka, te mu sve ispriča kao i njemu

njegov djed, i dok je tako objašnjavao, pošto nije spoznao

istinu zaviri unutra. Unuk, slušajući i gledajući šta djed radi

uzviknu:

 

"Pazi djede, unutra je ustajao vazduh, može da ti naškodi".
                  
                                                                                Manda Matanović


 

Opreznost nije uvijek i sigurnost

 

Jedan mladić u bijesu napustivši roditeljski dom, odluči da se

više nikad i ne vrati. Nije tačno znao šta bi mogao da radi ali

u mladosti tko još to zasigurno zna. Nakon izvjesnog lutanja

između dva udaljena mjesta naiđe na nekog isposnika. To je to

pomisli mladić. Svi ljudi cijene isposnike, mogao bih i ja

krenuti njegovim putem a roditelji bi bili zadivljeni što se

nisam odao lakom i razvratnom životu, zato priđe i uljudno se

nakloni starcu. Postoji mnogo, mnogo vrsta života i po pravilu

jedni drugima smetaju. Neki starci smetaju mladima jer ovi

drugi ne mogu slobodno da se ispoljavaju. Neki mladi smetaju

starima jer im ometaju njihovu pomirenost a ti si mladiću

dijete koje želi da izigrava starca.

 

Mladić se nelagodno vrpoljio. Ja želim da me vi poučite svemu u

čemu griješim. Dobro, reče isposnik, postoji riječ koju nikad

niko nije izrekao ali je neki znaju, razmisli pa mi reci a ja

ću da razmislim da li ću te primiti za učenika.

 

Nakon par dana velikog premišljanja, priđe odbjegli starcu i

kaže, to mora da je riječ život. Starac samo zaniječe glavom i

ode svojim poslom. Mislio mladić, mislio pa reče drugi put,

biće, suština, praznina, starac je uporno nijekao glavom.

 

Mladić se sad ozbiljno zabrine za svoje sposobnosti i posveti se

potpunoj i sveobuhvatnoj meditaciji. Prolazili su mjeseci i

mjeseci a da nije izlazio s novim prijedlogom.

 

Jedne večeri dok su jeli svoj skromni obrok, učenik glođući

korijen neke trave poče da grize i svoj prst. Isposnik ga udari

po ruci i reče “Učeniče izvadi taj prst iz usta, trebat će ti

da nosiš moj zavežljaj".

                                                        Manda Matanović

Žuljave ruke
Žeteoc provlači kroz
Zrna pšenice.


Uzmiče žurno
Zec pred žeteocima
Puška je brža.


Oprezno njuši
Kantu sa ribom mačka
 Neopažena.


U detelini
Kuče I mače , jedno 
Uz drugo drhte.


Glasovi ptica 
Prosecaju gustinu
Magle na putu.


U letnje podne
Troma žaba okreće 
Glavu za muvom.


Prve pahulje 
 Objavljaju gakanjem 
Gusan I guske.


Klopara putem
Konjska zaprega.Za njom
Dečji glasovi.


Naslonio se
Na brdo blistav mesec
Tek  za trenutak.


Udarajući 
O kolski put kapljice
Dižu prašinu.


Izmaglicom je
Opasan krajolik  pred
Početak kiše
                                 
  Ljiljana Miljanić